HIPERKINETIČKI POREMEĆAJ

Hiperkinetički poremećaj tj. ADHD /attention deficult hyperactivity disorder/ je neurobihejvioralni razvojni poremećaj koji se javlja u detinjstvu. Najčešće se javlja u uzrastu od 3-4 godine, dok se obično otkriva pri polasku deteta u školu, a može da traje i tokom adolescencije i odraslog doba.

Simptomi ADHD su promenljivog intenziteta ali konstantno remete intelektualni,socijalni i psihološki razvoj deteta, utičući negativno na razne sfere života (akademska postignuća, odnos sa roditeljima, odnos sa vršnjacima...), što uglavnom ima za posledicu i nisko samopouzdanje deteta. ADHD se obično javlja drugim emocionalnim, bihejvioralnim, jezičkim poremećajima i poremećajima učenja. Dijagnoza se uglavnom uspostavlja kada dete krene u školu, jer se tada pojavljuju strukturisane aktivnosti koje je detetu teško da ispoštuje.

Poremećaj je 3-4 puta češći kod dečaka nego kod devočica, a postoje i razlike u ispoljavanju simptoma među polovima – dečaci obično ispoljavaju motornu hiperaktivnost, a devojčice nepažnju. Za devojčice je karakteristično da često sanjare i da se njihova hiperaktivnost ispoljava kao emocionalna ili verbalna – često brbljaju ili plaču.

Tačan uzrok ovog poremećaja nije utvrđen. Međutim, neki dokazi ukazuju na to da genetski faktori i faktori okoline imaju značajnu ulogu tokom fetalnog i postnatalnog razvoja u pojavlivanju ADHD tokom ranog detinjstva.Takođe su identifikovane morfološke i funkcionalne razlike mozga – umereno smanjenje veličine bazalnih ganglija (učestvuju u regulisanju kontrole i koordinacje motornih aktivnosti) i frontalnog lobusa (uključen u planiranje, rezonovanje, rešavanje problema, rasuđivanje i kontrolu impulsa i emocija). ADHD takođe može da se javi i kao posledica oštećenja CNS-a (primer: prematurnost ili traumatska povreda mozga), izlaganja toksinima (primer: fetalni alkoholni sindrom), loše razvijenosti (primer: sindrom mentalne retardacije)...

Dijagnostifikuje se prema četvrtom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika Američke psihijatrijske asocijacije (DSM - IV).

Karakterišu ga:

• 1. Nepažnja, povećana rastrojenost i poteškoće u održavanja pažnje
• 2. Slaba kontrola impulsa i smanjen samoinhibirajući kapacitet
• 3. Prekomerna motorna aktivnost i motorni nemir

Šta je karakteristično za nepažnju?

• Pravi nesmotrene greške u školskim zadacima, radu i drugim aktivnostima
• Često usled nedostatka pažnje ima problem u igri
• Često izgleda odsutno kada mu se direkno obraća
• Često se ne pridržava datih mu uputstava i ostavlja nedovršene školske zadatke i obaveze na radnom mestu
• Često ima problem u organizaciji svojih zadataka i aktivnosti
• Često izbegava angažovanje u zadacima koji zahtevaju mentalno naprezanje
• Često gubi stvari potrebne za obavljanje posla ili svakodnevnih aktivnosti (igračke, školski pribor...)
• Spoljašnji nadražaji mu lako skreću pažnju

Šta je karakteristično za hperaktivnost – impulsivnost?

Hiperaktivnost:

• Često „lomi prste“ i ima nemirne noge tokom sedenja
• Često ustaje sa mesta u učionici ili u drugim okolnostima gde se očekuje mirno i dugo sedenje na mestu
• Ćesto trčkara okolo ili se pentra u potpuno neprimerenim situacijama
• Često ima problem u igri i u usporenim aktivnostima
• Često deluje kao da je uvek spremno na pokret ili reaguje kao da je „uključeno u struju“
• Često prekomerno priča

Impulsivnost:

• Često daje odgovore pre nego što sasluša pitanje u potpunosti
• Često ima problema sa čekanjem
• Često rekida i ometa druge (na primer, upada u razgovor ili u igru)

DSM – IV identifikuje tri tipa ADHD:

• Predominantno hiperaktivno – impulsivni simptomi
• Predominantno simtomi nepažnje
• Kombinovan tip

Da bi se dijagnostikovao hiperkitnetički poremećaj potrebno je:

• Da postoji 6 ili više simptoma nepažnje i/ili hiperaktivnosti- impulsivnosti
• Da ti simptomi budu prisutni tokom proteklih 6 meseci
• Da su neki simptomi prisutni pre 7. godine
• Simptomi moraju biti prisutni u dva ili više okruženja (na primer: u školi (ili na poslu) i kod kuće)
• Mora postojati značajan poremećaj socijalnih, školskih i radnih aktivnosti
• Simptomi ne smeju biti sekundarni (potrebno je isključiti ostale mentalne poremećaje)

Iz navedenog se može zaključiti da dijagnozu hiperkinetičkog poremećaja mora uspostaviti stručno lice – dečji psihijatar, kako bi se što pre započelo sa lečenjem koje podrazumeva efikasne psiho – socijalne, bihejvioralne i farmakološke terapije. Cilj je doći do boljeg kvaliteta života i maksimalnog ostvarivanja potencijala deteta jer je poznato da od ovog poremećaja često pate izrazito inteligentne osobe koja imaju izraženu maštu. Šetajući kroz istoriju, spomenimo da su se sa ovim poremećajem susreli (ili se susreću) Albert Ajnštajn, Tomas Edison, Leonardo da Vinči, Van Gog, Bil Gejts i mnogi drugi.