Prezaštićena Deca

PREZAŠTIĆENA DECA

Kompetitivno tržište rada ali i društveno, sociološko i kulturološko stanje društva u kome živimo dovelo je do dominacije stila roditeljstva koje može biti potpuno onesposobljavajuće za dete. Govorimo o modelu roditeljstva koje karakteriše prevelika fokusiranost na decu, preuzimanje kontrole za sve njihove uspehe i neuspehe i imperativna aktivnost u cilju zaštite od svakog negativnog uticaja. Za ovakve roditelje postoji i podrugljiva kovanica koja se prvi put pojavila još 1969.godine, kada je dečiji psiholog Haim Džin (Haim Ginea) u svojoj knjizi „Između roditelja i tinejdžera“ pisao o tinejdžerki koja kaže :“Moja mama lebdi nada mnom kao helikopter“. Termin se u psihologiji zadržao do danas i sve je u češćoj upotrebi jer je sve više angažovanih roditelja koji prelaze u sferu opsednutih.

Svi ćemo se složiti sa konstatacijom da svaki roditelj želi najbolje za svoje dete – školovanje, posao, sportske rezultate... Ali se nameće pitanje – da li je želja, koja uključuje i maksimalno angažovanje roditelja da se ona realizuje, dovoljna da bi dete bilo srećno?! I šta je zapravo sreća?

Ponašajući se previše zaštitnički, roditelji negiraju stvarnost koja je uvek, ma koliko se trudili da je kontrolišemo, neizvesna. Sa druge strane, oni na taj način onesposobljavaju dete za život, koji je ništa drugo do neprestan niz problema. Primera radi: škola koju dete upiše biće škola koja će od njega zahtevati usvajanje određenih znanja i veština, posao koji će jednog dana obavljati biće posao koji će mu stvarati stres, stan u koji se useli biće prostor koji će zahtevati održvanje... Tako se nameće pitanje – kako će dete, čije je ponašanje permanentno modelirano roditeljskim intervencijama, reagovati na taj neprestan niz problema? Da li će biti spremno da se uhvati u koštac sa stvarnošću ili će ostati paralisano pri prvom samostalnom susretu sa njom?

Psiholozi smatraju da dete koje odgajaju “helikopter roditelji” izrasta u osobu lišenu samostalnosti, samopoštovanja i samopouzdanja, osobu koja ne može da se izbori sa svojom anksioznošću I frustracijama i koja ima poteškoće sa uspostavljanjem samokontrole.

Vratimo se na početak priče. Može li takvo dete biti srećno? Logičan odgovor je – ne. Psihologija propagira stav da sreća zahteva borbu, što bi značilo da izrasta iz problema. Aktivnim učestvovanjem u negativnom iskustvu i njegovim prihvatanjem, a zatim i suočavanjem sa problemima, osoba stiže do istinskog i dugoročnog ispunjenja. Dakle, sreća je oblik akcije, a ne nešto što nam je pasivno podareno. Na sreći se stalno radi jer osećanje sreće nije trajno. Iz toga proizilazi konstatacija da je stvarnost neprekidan niz problema koje rešavamo u želji za dostizanjem osećanja sreće. A kako će dete lišeno samostalnosti, samopoštovanja i samopouzdanja da rešava probleme?! Da li će ono spoznati nesreću baš na putu ka sreći?

Ovde nam se ukazuje novi problem. Deca koja nikada nisu osetila negativne emocije neće znati da ih prepoznaju i obrade. Psiholozi smatraju da je doza psihološkog, ali i fizičkog bola, zdrava I korisna. To su naši znakovi pored puta. Ukazuju nam šta je dobro a šta loše, pomažu nam da razumemo sopstvena ograničenja, podstiču nas na delanje, trasiraju put samospoznaje i samosvesti. Slikovito rečeno, ako dete povredi koleno pokušavajući da preskoči ogradu bašte, veroravatno će sledeći put koristiti vrata. Ili recimo, ako devojčicu napusti najbolja prijateljica zato što je devojčica celom društvu ispričala prijateljičine tajne, devojčica će ubuduće sasvim sigurno više razmišljati o poverenju.

Psiholozi čak smatraju da je patnja biološki korisna, da je ona odlika evolucije, a ne propust. To potkrepljuju činjenicom da je stalno nezadovoljstvo gonilo našu vrstu da se bori I stremi, gradi i osvaja. Isto tako, fizički bol predstavlja povratni mehanizam koji nam daje osećaj za našu fizičku proporciju. Zahvaljujući njemu, saznajemo kuda možemo I kuda ne možemo, šta smemo i šta ne smemo, koliko možemo i kada da se usudimo.

Dakle, priroda je sama sposobna da edukuje decu, uz roditeljski nadzor, naravno. Sasvim je nepotrebno, da ne kažemo i sebično,da im roditelji oduzimaju detinjstvo. Jer baš u tom periodu, kroz igru u prirodi I međusobnu interakciju, oni koriste najdragocenije alate detinjstva (radoznalost, naivnost, kreativnost, maštu, upornost, borbenost), klešući svoju autentičnost.