TELEVIZOR NIJE DOBAR DRUG

Verovatno je svaki roditelj bar jednom pao u iskušenje da pomisli kako će televizija ili računar na prihvatljiv način zameniti njegovo angažovanje oko deteta, bar kada je razonoda u pitanju. Međutim, stručnjaci neprestano upozoravaju da im ovaj potez može obezbediti siguran "autogol" u predstojećem meču. Televizija može postati teško savladiv neprijatelj, jer do cilja koji se ogleda u privlačenju i zadržavanju pažnje dolazi koristeći namenski odabarna sredstva: visoke animacije, prenaglašene muzičke deonice, vizuelni i auditivni specijalni efekti i slično.

Zašto Vaš protivnik?

Zato što je gledanje televizije interaktivna aktivnost koja oduzima detetu vreme za interretakciju sa okolinom, te je često uzrok govornih odlaganja! Zato što gledanje televizije podrazumeva jednostranu komunikaciju u kojoj dete ćuti, slušajući govor junaka crtanih filmova koji zadovoljava govorni nivo dece od dve godine. Posledica je nerazvijena komunikacija. Zato što posmatranje slika na ekranu čini dete pasivnim posmatračem,blokirajući njegovu moć zapažanja. Posmatranje slika na ekranu ima hipnotički efekat i dovodi mozak u stanje u kojem ga je lako programirati. Posmatranje slika na ekranu je neprirodno vizuelno iskustvo. Slike se smenjuju mnogo brže nego u realnom svetu. Povezivanje neurona u sinapse biva ometeno, a to je navažnija aktivnost mozga u razvoju.

Istraživanja pokazuju da je upravo previše gledanja televizije u ranim godinama jedna od uzroka pojave hiperaktivnosti i nedostatka pažnje kod dece školskog uzrasta. Gledanje slika na ekranu ne ostavlja prostor za zamišljanje već zapljuskuje dete gotovim vizuelnim efektima koji se brzo smenjuju, što na duže staze čini dete zavisnim od spoljašnjih nadražaja i onemogućava ga da aktvino učestvuje u pronalascima rešenja putem mašte. Dete zanemaruje fizičku aktivnost i igru, što za posledicu može da ima gojaznost.

Sadržaj programa za decu često nije prilagođen dečijem uzrastu pa se često "promoviše" neadekvatan način ponašanja i govora. Naročito je problematično umetanje reklama nemanjenih odraslim potrošačima između crtanih filmova i to često sa ciljem korišćenja dečije naivnosti.

A gde je granica?

Amaerička akademija pedijatrije preporučuje da deca mlađa od tri godine ne budu izložena svetlosti ekrana UOPŠTE ali treba biti oprezan i sa decom uzrasta od tri do deset godina!

Neko kompromisno rešenje bi bilo dva sata dnevno, uključujući vreme provedeno ispred kompjutera i video-igrica.U svakom slučaju, vreme provedeno ispred ekrana je vreme ukradeno od aktivnosti optimalnih za razvoj deteta.

Naravno da televiziji kao mediju ne možemo pripistai samo loš uticaj ali o pozitvnim aspektima možemo govoriti tek kada osoba uspe da se odupre magnetskoj privlačnosti ekrana i prestane da bude samo pasivni posmatrač, što često ne uspevaju ni odraslima a kamoli deci. Treba imati na umu da nas "medijska klopka" čeka pri svakom uključivanju TV prijemnika i da je potrebno vladati kritičkim načinom rasuđivanja i umećem sagledavanja kako ne bi podlegli uticaju onog što se sa izvesnom namerom servira.