Celijačna Bolest

CELIJAČNA BOLEST

Celijačna bolest predstavlja autoimuno oboljenje indukovano glijadinom i srodnim prolaminima prisutnim u gluten zrna pšenice, raži i ječma.>

Primarno se sreće kod pripadnika bele rase (1:100), dok je kod drugih rasa znatno ređa ili izuzetno retka.

Osnovu bolesti i ključni nalaz u njenoj dijagnostici čini gluten- senzitivna enteropatija tj. nespecifično zapaljenje sluznice tankog creva koje iščezava primenom dijete bez glutena. Pored enteropatije (simptomatske ili asimptomatske), bolest karakterišu i različite ekstraintestinalne manifestacije, kao i potencijalno teške komlikacije.

Pošto u 80-85% slučajeva dugo ostaje asimptomatska, celijačna bolest se danas svrstava u red najčešćih hroničnih oboljenja savremenog čoveka. Zahvaljujući saznanjima u vezi sa prirodom i učestalošću bolesti ali i sve široj primeni serološkog skrininga, stopa otkrivanja celijačne bolesti u neklasičnom i asimptomatskom obliku je u značajnom porastu.

Celijačna bolest spada u grupu hroničnih inflamatornih oboljenja multifaktorske prirode. Pored poligenetske predispozicije i ekspozicije glutenu kao pokretaču autoimunog odgovora, bitno učešće u ispoljavanju bolesti imaju još neki činioci, kao što su:

  • Suviše rano uvođenje glutena u jelovnik deteta (pre 17. nedelje)
  • Suviše kasno uvođenje glutena u jelovnik deteta (posle 26. nedelje)
  • Odsustvo dojenja u to vreme
  • Rotavirusni gastroenteritis…

Oštećenje sluznice tankog creva je najizraženije u duodeumu i proksimalnom delu jejunuma, te progresivno opada ka ileumu (završnom delu tankog creva).

Podela celijačne bolesti na osnovu kliničke slike:

  • simptomatska
  • asimptomatska

Kod simptomatske bolesti se izdvajaju dva oblika:

  • Oblik sa klasičnom (tipičnom) slikom
  • Oblik sa neklasičnom (atipičnom) slikom

Klasični oblik celijačne bolesti se najčešće viđa u uzrastu od 9. do 36. meseca života. Tegobe nestaju postepeno I imaju progresivan tok. Javljaju se:

  • hronična dijareja
  • anoreksija
  • apatija
  • razdražljivost

Kao posledica nedovoljnog unosa i malapsorpcije hranljivih materija javlja se malnuticija praćena sidropenijskom anemijom, gubitkom masnog tkiva i redukcijom koštano – mišićne mase. Longitudinalni rast deteta ostaje očuvan relativno dugo. Tokom prvih 6 do 9 meseci po rođenju bolest obično ima brz i težak klinički tok.

U retkim slučajevima se sreće „celijačna kriza” koju karakteriše totalna gastrointestinalna insuficijencija praćena teškim elektrolitnim poremećajima, meteorizmom, velikim gubitkom telesne težine i hipoproteinskim edemima.

Najveći broj bolesnika čine bolesnici sa neklasičnim i asimptomatskim oblikom bolesti.

Kod dece predškolskog uzrasta sreće se:

  • rekurentni abdomalni bol
  • opstipacija
  • dijareja (ponekad)
  • anemija rezistentna na oralnu terapiju gvožđem (često)
  • izražena mršavost
  • zastoj u rastu
  • osteopenija
  • promene ličnosti deteta

U kasnijem detinjstvu i adolescenciji dominiraju monosimptomatske i oligosimptomatske ekstraintestinalne smetnje, kao što su:

  • zastoj u sazrevanju
  • hipoplazija gleđi
  • recidivirajući aftozni stomatitis
  • hronična malaksalost
  • artralgija
  • mialgija
  • ataksija polineuropatija
  • epilepsija
  • alopecija
  • vitiligo
  • dermatitis herpetiformis

DIJAGNOZA CELIJAČNE BOLESTI

Zasniva se na enterobiopsijii sa patohistološkim pregledom sluznice tankog creva.

Kod pacijenata kod kojih je dijeta bez glutena uvedena bez prethodne enterobipsije, kao i u slučajevima gde morfološko oštećenje sluznice nije bilo tipično, konačna potvrda ili isključenje celijačne bolesti se zasniva na biopsijskom nalazu tokom provokacije tolerancije glutena. Pošto može da ugrozi kvalitet stalnih zuba, ovaj postupak se ne preporučuje pre navršene 6. godine života, a zbog neželjenih efekata na rast I razvoj deteta ni tokom puberteta.

TERAPIJA CELIJAČNE BOLESTI

Celijačna bolest predstavlja trajni poremećaj. Osnovu njenog lečenja čini doživotna bezglutenska dijeta. Kod većine bolesnika potrebna je i korekcija deficita mikroelemenata i vitamina, pre svega gvožđa I folata, a u izvesnom broju slučajeva i privremena restrikcija laktoze. Kod „celijačne krize” tj. kod najtežih oblika bolesti primenjuje se parenteralna ishrana i retko, kratkotrajna glikokortikoidna terapija.

Prognoza blagovremeno prepoznate i adekvatno lečene celijačne bolesti je izvanredna.

Ukoliko su ispunjeni svi uslovi – ove osobe nisu bolesnici. Prekasno prepoznavanje bolesti ili nepridržavanje dijete bez glutena može da dovede do različitih komplikacija, ponekad i veoma teških.