Mentalno Jako Dete

MENTALNO JAKO DETE

Svet se menja velikom brzinom. Mladi roditelji sve češće bivaju suočeni sa izozovom kreiranja roditeljstva i odgajanja dece u savremenom društvu. Sasvim je sigurno da jedan imperativ živi odvajkada – deci je neophodno pružiti bezuslovnu ljubav. Ako kažemo da se “ od ljubavi raste”, sasvim je izvesno da se u samostalne jedinke izrasta - uz postavljanje jasnih granica.

Psiholozi smatraju da reakcije tj. modeli ponašanja dece uvek imaju smisla i da predstavljaju validne povratne informacije odraslima. To bi značilo da odgajanje dece više nije jednosmerna ulica u kojoj roditelji predstavljaju putokaze, već uzajaman proces ličnog rasta i razvoja. Definisanje jasnih pravila i posledica za njihovo nepridržavanje, uz doslednost i istrajanost u nastojanju da se postavke poštuju sigurno je zahtevniji obrazac roditeljstva od taktike “sve ti je dopušteno”.

Ljutnja, nezadovoljstvo i tuga nisu uvek nepoželjna stanja. Naprotiv, to su predstavnici nužnog bola psihološkog rasta, a poricanje tog bola znači poricanje vlastitog potencijala. Znamo da čovek mora da pretrpi fizički bol da bi ojačao mišiće. Isto tako mora da pretrpi i emocionalni bol da bi razvio jaču emocionalnu otpornost, snažnije shvatanje sebe i snažniju saosećajnost.

Psihoterapeutkinja Eni Morin naglašava 13 osobina koje bi trebalo da usvoje roditelji, kako bi odgajali mentalno jako dete:

1. NE PRIZNAJU MENTALITET ŽRTVE

Dete mora da nauči da se suoči sa neuspehom. Najčešća reakcija razočaranog deteta je samosaželjavanje ili pripisivanje sopstvene krivice drugim ljudima ili spoljašljim okolnostima. Takvo ponašanje predstavlja bežanje od problema koje dovodi do trenutnog, privremenog zadovoljstva. Samo suočavanje sa problemom može dovesti do njegovog rešavanja i trajnog osećaja zadovoljstva.

2. NE DONOSE ODLUKE NA TEMELJU KRIVICE

NE znači NE. Gotovo svi roditelji ponekad osete krivicu iz koje proistekne potreba da preinače odluku. Taj trenutak zahteva maksimalnu trezvenost u postupanju jer će svaki učinjen ustupak ubuduće da podstiče manipulativnu crtu deteta u iznalaženju načina da dobije ono što želi.

3. NE PRAVE OD DETETA “CENTAR UNIVERZUMA”

Dete se vrlo lako prilagođava na prijatnost. Ukoliko se roditelji prema njemu ponašaju kao da je centar njihovog sveta, dete će vremenom to početi do očekuje od svake osobe koju sretne. Pošto tretman takve povlašćenosti najverovatnije neće dobijati, samopouzdanje će trpeti a to će se dalje odražavati na snalažljivost – neće umeti samostalno da se izbori za ono što želi.

4. NE POKREĆE IH STRAH

Kao što smo već nebrojeno puta napomenuli, dete se vaspitava primerom. Roditelj koji se sučava sa svojim strahovima će takav mehanizam ponašanja preneti i na svoje dete. U suprotnom, kod roditelja koji se i sami prepuštaju stanju anksioznosti dominantna je potreba za zaštitom dece u svakoj rizičnoj situaciji. Prezaštićeno dete biva krhko.

5. DECA NEMAJU MOĆ NAD NJIMA

Svakako da je poželjno odnositi se prema detetu sa poštovanjem i uvažavanjem njegovog mišljenja ali mu nikada ne treba pružati mogućnost da poljulja porodičnu hijerarhiju.

6. NE OČEKUJU SAVRŠENSTVO

Svaki roditelj ima izvesna očekivanja od svog deteta. Vrlo je važno da ta očekivanja budu realna, u skladu sa kapacitetom deteta – dakle, ostvariva, kako dete ne bi bilo obeshrabreno slikom savršenog sveta.

7. NE DOPUŠTAJU DECI DA IZBEGAVAJU OBAVEZE

Deca koja žive sa mnogo odgovornosti postaju odgovorne odrasle osobe. Velika greška roditelja je preuzimanje brige o dečijim odgovornostima i oslobađanje dece od svakodnevnih aktivnost.

8. NE ŠTITE SVOJU DECU OD NEPRIJATNIH OSEĆANJA

Deca moraju da se suočavaju i sa negativnim osećanjima da bi razvila sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenosti I sposobnost empatije tj. da bi razvijala emocionalnu inteligenciju.

9. NE SMATRAJU SE ODGOVORNIMA ZA TO KAKO SE NJIHOVA DECA OSEĆAJU

Razvijanjem emocijalne inteligencije, dete usvaja sposobnosti, veštine i kompetencije koje ga osposobljavaju da se racionalno nosi sa zahtevima I pritiscima okoline. Stalnim intervencijama, roditelji ometaju razvoj emocionalne inteligencije svog deteta.

10. PUŠTAJU SVOJU DECU DA PRAVE GREŠKE

Greške su iskustva tj. prilike za mentalni rast i razvoj..Zato su svima potrebne.

11. RAZLIKUJU DISCIPLINU OD KAZNE

Kazna podrazumeva nanošenje bola i patnje detetu, od strane roditelja, zbog počinjenog dela. Cilj kazne je sprečavanje deteta da više ikada ponovi učinjeno. Disciplina je usmeravanje i učenje dece da budu bolja. Cilj discipline je postizanje samokontrole kod deteta. Dete će se mnogo puta suočiti sa neugodnim posledicama sopstvenog izbora, što znači i da će dete mnogo puta osetiti neugodne posledice sopstvenog izbora ali je to put učenja na sopstvenim greškama, put kojim će ići do sticanja sopstvene odgovornosti.

12. NE IZBEGAVAJU RASPRAVE

“Lakši putevi” vode do trenutnih zadovoljstava i ostvarivanja kratkoročnoih ciljeva, te se smatraju lošim izborom kako za decu, tako I za roditelje. Međutim, odlaganjem zadovoljstva i doslednošću svojim odlukama, roditelji podstiču decu da ostvaruju dugoročne ciljeve, uprkos iskušenjima da krenu “lakšim putem”.

13. NE ŽRTVUJU SVOJE VREDNOSTI

Vaspitanje deteta treba da bude bazirano na ugradnji vrednosnog sistema roditelja u dete. Potvrda toga se ogleda u smislenosti života samog deteta.